Даглас DC-3

Даглас DC-3
	; Даглас DC-3
Општи подаци
Намена	путнички, транспортни
Посада	2
Број путника	21 до 32
Порекло	САД
Произвођач	Макдонел Даглас
Пробни лет	17. децембра 1935.
Уведен у употребу	1936.
Први оператер	Американ ерлајнс
Број примерака	>16.000
Димензије
Дужина	19,70 m
Висина	5,16 m
Распон крила	29,00 m
Површина крила	91,70 m²
Маса
Празан	8.300 kg
Нормална полетна	11.400 kg
Максимална	12.700 kg
Погон
Мотори	клипни
Број мотора	2
Физичке особине
Клипноелисни мотор	Прат енд Витни Твин Васп S1C3G
Снага КЕМ-а	895 kW
Снага КЕМ-а у кс	1.200 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт.	381 km/h
Економска брзина	274 km/h
Долет	1.650 km
Плафон лета	7.300 m
Брзина пењања	344 m/min
Портал Ваздухопловство

Даглас DC-3 (енгл. Douglas DC-3) је ваздухоплов фиксних крила, погоњен клипним моторима. Његове летне особине су промениле ваздушни транспорт тридесетих година двадесетог века. Захваљујући својим летним особинама, општој поузданости и чињеници да се летелица користи и данас у 21. веку, сматра се једним од најзначајнијих транспортних авиона икада направљених.^[1]

Пројектовање и развој

Даглас DC-3 је дизајнирао и изградио Артур Рејмонд са својим тимом. DC-3 је нискокрилни путнички авион металне конструкције чија се конструкција крила и трупа узета од претходника DC-1 и DC-2. Труп авиона је готово кружног попречног пресека. Стајни трап му је класичан, предњи точкови су увлачеће у гондоле мотора, а задњи само усмеравајући (клавирски) се налази на репу авиона. Даглас DC-3 је први пут полетео 17. децембра 1935. године. Повод за прављење летелице био је телефонски разговор између председавајућег компаније Американ ерлајнс Сајруса Смита и Доналда Дагласа. Сајрус Смит је затражио од Дагласа да се изради авион сличан моделу DC-2, али са значајним побољшањима у дизајну. Неке од нових погодности које је нудио DC-3 биле су: кухиња са текућом водом, седишта прилагодљива за спавање... Ове погодности су популаризовале ваздушна путовања широм Сједињених Америчких Држава. Постало је могуће прелетети САД са Истока на Запад за око 15 часова, укључујући три слетања дуж путање да би авион био напуњен горивом. То је било значајно унапређење у односу на главог конкурента Боинговог модела 247 (Боинг 247).

За погон авиона најчешће су коришћени следећи клипни радијални мотори:

Рајт GR-1820-G102A Cyclon,
Рајт GR-1820-G202A Cyclon,
Прат енд Витнеј R-1830-S1C3G Twin Wasp,
Прат енд Витнеј R-1830-92 Twin Wasp,
Прат енд Витнеј R-2000 Twin Wasp,

Након рата у ове авионе су уграђивани и турбоелисни мотори произвођача Прат енд Витнеј и Ролс Ројс.

За време Другог светског рата многи цивилни DC-3 авиони преправљени су у војне верзије. За потребе ратног ваздухопловства савезничких снага, израђено је преко 10.000 војних верзија DC-3 под називом C-47 Skytrain C-47, C-53, R4D и Dakota. Врхунац производње достигнут је 1944. године када је достављено 4.853 примерака. Ратне снаге многих савезничких земаља користиле су га за транспорт трупа, терета и рањеника. Лиценциране копије производиле су се и у Јапану под називом Showa L2D (487 авиона) и у Совјетском Савезу под називом Лисунов Ли-2 (између 2.200 и 4.900 авиона).

После рата хиљаде војних верзија су прерађене у цивилне верзије, где су постале стандард у готово свим светским авио-компанијама.

Даглас DC-3 је значајно је допринео убрзаном развоју светског авио-транспорта захаваљујући јефтиним деловима многих војних модела заосталих из Другог светског рата и релативно лаком одржавању авиона.

Продукција (DC-3)

У Санта Моники и Лонг Бичу у Калифорнији је израђено 10.655 модела DC-3 за потребе цивилног и војног ваздухопловства. Преко 2.000 лиценцираних комада направљено је у Русији под називом Lisunov Li-2. У Јапану је такође израђено 485 комада под називом L2D Type 0, од којих је преко четири стотине модела било у употреби 1998. године.

Велики број мотора рађен је за DC-3 кроз историју његове производње.

Најпопуларнији био је Pratt & Whitney R-1830. Неки су били унапређивани са моторима типа: Rolls-Royce Dart или Armstrong Siddeley Mamba turbines.

Оперативно коришћење

Коришћење у свету

Пре Другог светског рата у САД се ваздушни саобраћај веома брзо развијао баш захваљујући авионима DC-3. Ваздухопловне компаније као што су Јунајтед, ТВА и Естерн су имале преко 400 ових авиона којима су одржавале редовне авио-линије широм Америке. Холандски КЛМ је авионима DC-3 почев од 1936. године одржавао линију Амстердам-Џакарта-Сиднеј далеко најдужу линију на свету у то доба.

У току Другог светског рата направљено је преко 10.000 примерака војне верзије овог авиона који је носио ознаку С-47. Врхунац производње је достигнут 1944. године када је произведено 4.853 примерка. Несумњиво је да је овај авион представљао окосницу војног ваздушног саобраћаја савезничких снага. Након рата многи војни транспортни авиони су прерађени у цивилне. Захваљујући економичности, поузданости, могућности слетања на травнате терене и једноставном одржавању ови авиони су постали основни авиони у многим земљама. О његовом квалитету говори чињеница, да се тај авион користи већ 70 година. Када је 1985. године прослављена педесетогодишњица авиона DC-3, у свету је још увек летело 1.500 примерака ових авиона.

Коришћење у нас

Авион DC-3 је уведен у југословенски ваздушни саобраћај крајем Другог светског рата, када је транспортна јединица Војног ваздухопловства, опремљена авионом Ц-47 (војна верзија DC-3) и почела да превози путнике и терет на домаћим и међународним линијама. Оснивањем ЈАТ-а (1947) добијено је од УНРЕ и купљено из америчких војних вишкова неколико авиона Ц-47, који су у Чехословачкој и Холандији преправљени у путничке авионе. До 1953. године ЈАТ је у флоту увео 16 авиона DC-3 са којима је одржавао домаћи и међународни саобраћај на преко 30 разних линија. Каријеру у ЈАТ-у авиони типа DC-3 су завршили 1976. године као поштански авиони и авион за аерофото снимање за потребе Геодетског завода. До тада су прелетели 65 милиона километара и превезли 3,25 милиона путника и 150.000 тона терета.^[2]

Први ЈАТ-ов авион типа DC-3, регистрације YU-ABB, налази се данас у збирци Музеја југословенског ваздухопловства на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду.

Земље које су користиле овај авион

Галерија

Даглас DC-3 у лету
Даглас DC-3 узлеће на пут преко Атлантика
Кокпит DC-3

Референце

^ „Даглас C-47 / DC-3” (на језику: (језик: српски)). ДНВТС. Архивирано из оригинала 14. 10. 2019. г. Приступљено 16. 10. 2019.
^ Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9.

Литература

Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6.
Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9.
Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172.
Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
Francillon, René (1979). McDonnell Douglas Aircraft Since 1920: Vol. 1 (на језику: (језик: енглески)). London: Putnam. ISBN 978-0-87021-428-8.
Gradidge, Jennifer M (2006). The Douglas DC-1/DC-2/DC-3: The First Seventy Years Vol. 1 and 2 (на језику: (језик: енглески)). Tonbridge, Kent, UK: Air-Britain (Historians) Ltd. ISBN 978-0-85130-332-1.
Pearcy, Arthur (1995). Douglas Propliners: DC-1–DC-7 (на језику: (језик: енглески)). Shrewsbury, UK: Airlife Publishing. ISBN 978-1-85310-261-5.
Yenne, Bill (1985). McDonnell Douglas: A Tale of Two Giants (на језику: (језик: енглески)). Greenwich: Connecticut: Bison Books. ISBN 978-0-517-44287-6.
Chant, Christopher (1977). „Douglas C-47 Skytrain”. Drugi svjetski rat - Avioni (на језику: (језик: српски)). Zagreb: Alfa. стр. 132—133.
Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge. München: Covengarden. стр. 72. ISBN 978-3-8310-9066-2.
Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8.

Спољашње везе

http://vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/index.php/istorija/daglas-c-47-dc-3
„Интернет музеј Даглас DC-3” (на језику: (језик: енглески)). www.centercomp.com. Архивирано из оригинала 10. 12. 2010. г. Приступљено 18. 8. 2010.
„Douglas DC-3” (на језику: (језик: енглески)). www.militaryfactory.com. Приступљено 18. 8. 2010. ^{[мртва веза]}
„Douglas DC-3” (на језику: (језик: енглески)). airliners.net. Приступљено 18. 8. 2010.
„DC-3/Dakota” (на језику: (језик: енглески)). DC-3/Dakota Historical Society. Приступљено 18. 8. 2010.
„Douglas DC-3” (на језику: (језик: енглески)). The DC-3 Aviation Museum. Архивирано из оригинала 17. 09. 2009. г. Приступљено 18. 8. 2010.
„Douglas DC-3” (на језику: (језик: енглески)). DC-3 centennialofflight.gov. Архивирано из оригинала 06. 08. 2004. г. Приступљено 18. 8. 2010.
„Douglas DC-3” (на језику: (језик: енглески)). Douglas DC-3 aviation-history.com. Приступљено 18. 8. 2010.
„DC-3” (на језику: (језик: енглески)). www.century-of-flight.net. Приступљено 18. 8. 2010.
„DC-3” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 18. 8. 2010.
„DC-3” (на језику: (језик: енглески)). www.aerofiles.com. Приступљено 18. 8. 2010.

[1] „Даглас C-47 / DC-3” (на језику: (језик: српски)). ДНВТС. Архивирано из оригинала 14. 10. 2019. г. Приступљено 16. 10. 2019.

[2] Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9.

[1]

[2]

Нормативна контрола
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	Енциклопедија Британика NARA